JEDNO PITANJE ZA MENE

Danas imam jedno pitanje za mene. Pregledajući postove i diskusije na jednom od portala koji se bave informacijama i komunikacijom u poslovnim, preduzetničkim krugovima, naišla sam na pitanje koje mi je, kako se to kaže, otvorilo nove uglove gledanja na moj posao.

Pitanje jednostavno i sasvim direktno. Daje mogućnost iskrenog preispitivanja, a bez preispitivanja nema napretka ni jasne vizije onog šta radimo. Ako smo sretnici u ova smutna vremena pa imamo koricu hleba i koliko toliko siguran posao, preispitivanje nije naš prioritet, osim ako nije u službi boljeg položaja i veće plate ili na žalost češće, osluškivanja da li postoji mogućnost da se ostane bez tog posla. Takav život nije neka poezija, zar ne. Ali, naš je, jedini koji imamo i onda nam ne preostaje drugo osim da mu pomognemo da se dobro oseća sa nama – taj naš jedini život.

I tu dolazi pitanje meni kao čoveku koji za svoj posao može da zahvali ljudima koji su spremni da ulože u svoje preispitivanje bez uslovljavanja da li je to skupo, nego samo da li je to vredna investicija.

Vi ste tu da uložite i svoje vreme koje provedete sa mnom, svoja privatna razmišljanja, lične snove, uverenja, da podelite sa mnom i da uz moju pomoć gradite sebi lepši život. Da ulažete u sebe nova saznanja o sebi samima i da u stvari tako ulažete svoj novac u sebe boljeg. Radi se o tome da ljudi koji su spremni da plate poboljšanje svog života svejedno na kom planu, to davanje novca ne doživljavaju kao trošak, nego kao dobitak. Oni ne troše, oni stiču nešto novo. Da, bitan element priče je da klijenti moraju biti zadovoljni uslugom i da poboljšanje kvaliteta života mora biti ekvivalentno uloženom novcu!

Moj je posao da vam pomognem da se osećate bolje, da radite bolji posao, da vaša porodica funkcioniše skladno, da se osećate dobro tu gde jeste ili da nađete ogovarajuće gorivo u sebi koje će pokrenuti mašineriju života u drugom pravcu… Ja sam tu da uložim svoje znanje i sposobnosti uz određenu novčanu nadoknadu.

Pitanje glasi: Da li je važnije da tražm potencijalne klijente među onima koji imaju novac ili klijente sa iskrenom, čvrstom voljom da investiraju u sebe?

Zašto tek sad postavljam pitanje kad je gore pisani tekst odgovor na to? Pa i ne mora da znači. Jer tek kad postanemo svesni nekih situacija počinjemo o njima da razmišljamo sa pozicije delanja: Da li biti samo strogi profesionalac i raditi svoj posao bez obzira na “ljudski faktor”?

Moj odgovor je: ako prepoznam osobu koja je svesna da ulaže novac kojim plaća u sebe, cena seanse ne pretstavlja za mene jedini dobitak. Osećaj da sam nekom svojim znanjem i veštinom otvorila mogućnosti da sam sebe učini sebi cenjenijim, boljim, svojim prijateljem, je onaj dobitak koji ne nosi materijalnu korist, ali mnogo lepše i lakše tera na rad i isto tako i moje usavršavanje.

101 dalmatinac ili 101 pitanje? Izaberite sami. (V deo)

I, evo me opet.

Imam par pitanja. Verovatno ste u međuvremenu sasvim odlučili ko ste u ovom trenutku svog života, šta želite od sebe i svog života, u kom pravcu bi bilo najprihvatljivije vama da se razvija i vaša ličnost i život u celini. Ali, sad kad ste nekako negde prepoznali svoje kvalitete i mane, hajde da se polako konkretizujemo.

31. Volite li svoj posao?

32. Šta je za vas idealna karijera kojoj biste da se posvetite?

33. Da možete da počnete danas, kako biste razvijali strategiju za njeno započinjanje?

34. Ili, recimo, da li se hranite onako kako želite, još bolje, kako bi izgledao vaš jelovnik svakodnevni?

35. Naravno, šta je sledeći korak? Kako i šta treba da preduzmete da sebi omogućite odgovarajuću ishranu?

36. A, kako biste volieli da izgleda vaš dom?

37. Pogađate, zar ne: šta vam je potrebno da biste sebi omogućili dom iz snova?

38. Kako zamišljate da biste idealno mogli da izgledate u granicama svojih fizičkih “performansi”?

39. A šta je prema vašem saznanju potrebno da biste dosegli svoju idealnu težinu, kondiciju…?

40. I kakav biste život voleli da živite?

41. A, koliko ste u mogućnosti i šta bi to trebalo da uradite da počnete da živite životom iz snova?

42. Zamislite sebe za godinu dana. Šta biste voleli, posle ovih pitanja, da možete tada sebi da kažete?

43. Isto pitanje, još 3 godine kasnije?

44. Još 5 godina?

45. Deset godina?

46. Čega se plašite najviše da bi moglo da se desi u vašem životu?

47. Da li postoji nešto, bilo šta, što trenutno jako izbegavate, naprosto bežite od toga u životu?

48. Da li mislite da pristajete na manje nego što ste zavredili da imate i postignete u životu? Zašto je tako?

49. Kako izgleda vaš unutrašnji dijalog o tome?

50. Koja su to vaša uverenja koja vas ograničavaju i koče?

51. Da li takva razmišljanja pomažu postizanju ciljeva?

52. Verovatno ne pomažu, pa da li osećate da bi trebalo da ih menjate, da ih jednostavno zamenite drugima?

53. Kako bi zvučala uverenja koja bi vam ulivala snagu i volju, možete li da smislite neko?

54. Osim uverenja koja ste odlučili da menjate, ima li tu nekih loših navika koje biste da ostavite?

55. I, naravno, kojim dobrim navikama biste da ih zamenite?

56. Sad, kada ste pokrenuli razmišljanja o uverenjima i navikama koje odmažu i onim novim koje bi pomogle, imate li neku ideju, kakvu veliku promenu, inicijativu sa vaše strane treba da poduzmete da biste počeli da se primičete onakvom kakvim ste se u prethodnim odgovorima sebi pretstavili?

57. Iako nije neko “okruglo” po broju pitanje, biće za ovaj put poslednje: iskreno se preispitajte, da li trenutno živite u prošlosti, budućnosti ili u sadašnjosti???

Primetili ste da se približavamo još za koji korak vašem novom liku?Nekome koga još sasvim ne poznajete, ali mu se radujete. Neko ko je autentičan i svoj uvek lakše postiže ciljeve, ne zaboravite. Zato je važno da tražite duboko i iskreno u sebi ko ste i šta želite od sebe, svog života, šta je to što bi vas učinilo u vlastitim očima vrednim poštovanja i sreće što se poznajete. Da, baš tako, što poznajete osobu kao što ste vi!

Do sledećih pitanja koja (novi) život znače… mislite o tome…

20 i više “cvrkuta” ( koji u par reči opisuju roditeljstvo)

Dok vam pripremam nova strašna pitanja o vašoj novoj ličnosti koja će na kraju ciklusa zablistati u neustrašivoj, odlučnoj i sasvim vašoj, autentničnoj svetlosti, da vas omekšam, raznežim i malo, samo malo održim u vezi sa realnošću. Vi koji niste roditelji možete nešto naučiti. Recimo, šta vas čeka. Nije loše pripremiti se, a oni koji su još dovoljno mladi da im je taj segment života mislena imenica i još “ratuju” sa vlastitim roditeljima… njima će ovih 20 i više cvrkuta pomoći, nadam se, da prihvate svoje roditelje, oproste im njihove detinjarije, grehove koje su počinili prema deci svojoj, a mojim čitaocima…

Vi koji koplja lomite, kao u ostalom i ja, sa svojim naslednicima, cenjenom decom svojom, vi ćete se naći u … 90% slučajeva, jer, hehe, ovde je tih čarobnih 90% toliko puta spomenuto, da sigurno u tome ima nešto!

Pošto ne mislim da je engleski jezik jedino potrebno i neophodno znanje koje moderni čovek treba da ima i uvažavam one koji se nisu preterano uneli u osvajanje tog znanja, odlučila sam da prevedem ta cvrkutanja i da se zaista potrudim da budu bar jednako slikovita i duhovita kao originali. Mi smo ovde, na našu žalost, ali pomalo i inerciju (nije moje da sudim, pa ovo poslednje se pravite da niste videli), skloni mnogo više da cvrkućemo o politici, satiremo satirično vlastitu glupost, a manje se bavimo opamećivanjem na dnevnom i porodičnom nivou. Tako su ovi “tvitovi” preuzeti sa portala “boredpanda”. Link je tu pa izvolite: http://www.boredpanda.com/parenting-is-parents-twitter-comments/ .

#1 Roditeljstvo je u mnogo čemu slično Tarantinovim filmovima. Gomila pitanja i divljačkog dranja!

#2Roditeljstvo je kad kažete detetu da ne može jesti Skitles bombonice jer su pale na pod i isprljale se, a onda ih vi pojedete dok dete spava.

#3 Roditeljstvo je u glavnom slušanje samog sebe dok pričaš jer te niko drugi ne sluša!

#4 90% roditeljstva je hodanje uokolo i dranje: “GDE SU TI CIPELE!? VEĆ KASNIMO! NAĐI SVOJE CIPELE!!!”

#5 90% roditeljstva je očekivanje jednog od roditelja da onaj drugi nešto preduzme!

#6 Roditeljstvo je putovanje… osim kad je tumaranje od sobe do sobe sklanjajući iste igračke po ceo dan!

#7 Moj najdraži deo roditeljstva je kad ostavim decu u školi. Šalim se. Kad ih spremim u krevet uveče!

#8 Roditeljstvo je tako lako…                                                                                                                                                       … ne reče ni jedan roditelj nikad…

#9 Roditeljstvo je bućkuriš svega što me nikad nisu učili.

#10 Da li je ikad iko primetio da je roditeljstvo više kao vežba savladavanja kriznih situacija.

#11 88% roditeljstva je ponavljanje: “Vreme je za spavanje!” 150 puta, u periodu između 8 i 9 časova, svako veče!

#12 90% modernog roditeljstva se svodi na pokušaj držanja dece daleko od vaših mobilnih telefona.

#13 90% roditeljstva sastoji se u guljenju klementina i laganju o tome koliko je sati trenutno.

#14 Duboko sam tužna zbog toga što me više ne uznemirava činjenica kada mi se ruke osete na nečiju kaku. To je, dragi moji, roditeljstvo!

#15 Roditeljstvo se sastoji od 80% praznih pretnji i 20% skupljanja sićušnih igračaka sa poda.

#16 Roditeljstvo je 50% ljubavi, 10% laži, 10% dreke i 30% otpušavanja toaleta!

#17 Roditeljstvo je igra u piće u kojoj morate da pijete vino svaki put kad se vaše dete ponaša nepodnošljivo!

#18 80% roditeljstva je vika kroz zatvorena vrata kupatila!

#19 Roditeljstvo je žongliranje sa upaljenom motornom testerom, čudeći se što je to toliko bučno, i zašto vas to ljuti.

#20 Roditeljstvo je 50% “Volim te, mama!” i 50% “Mama, mrzim te!”

Nije baš preporučljiva sličica za pokazivanje svojim malim anđelima, zar ne?! Ali, na sreću ili na žalost, u tom ranom dobu shvatanja života, mi učimo da mrzimo i volimo istu osobu i, ako je to naša mama, naš tata, deda, baka, učitelj… a jeste – i to sve tako redom, onda, dragi moji roditelji, primite to kao normalno. I živite sa tim. Nije to ništa strašno. Jer nije pitanje koliko volimo svoje roditelje ili mrzimo, niti koliko smo sretni što smo roditelji, a koliko procenata nesretni, nego je bitno naše razumevanje emocija koje nas ponekad preplave i ne znamo šta ćemo sa njima.

Tu na scenu stupa dobar trening životnih veština. Svako na svoj mlin vodu voli da navede, pa što ne bih i ja!? Ove simpatične dosetke koje ste pročitali su ono što smislimo u trenucima kada smo prevazišli ili se bar vremenski odmakli od burnih događanja koja su svakodnevni deo roditeljskog života. Veština je uspeti odraditi taj deo naših putovanja kroz život sa što manje posledica i po nas i po našu decu. Pojmovi kao što je tolerancija na ambivalenciju, koja treba da bude usmerivač naše psihe ka sposobnosti za ljubav i rad, sposobnosti da sutra ta deca budu dobri prijatelji, ljubavnici, partneri, roditelji, preduzetni članovi društva, poslovni ljudi… su od presudne važnosti. Ali zato su potrebni njihovi roditelji – mi, koji ćemo prvi da savladamo svoje demone i otpore, frustracije, ambivalencije, projekcije…  Učeći njih životu, mi učimo nas, jer posebno danas, kad se roditelji odlučuju na jedno dete, dvoje ako su izuzetno hrabri, kad to rade u glavnom sami ili uz malu pomoć umornih i zaposlenih baka i deka takođe, ili uz socijalne i društvene izume u obliku vrtića i vanškolskih aktivnosti… teško je biti roditelj i osećati se adekvatan u svakom momentu. Evo zato još par “cvrkuta” da kažu ono što bih vam i sama preporučila, ovako “napismeno”, a ako želite i potrebno vam je mnogo više… pa, javite mi se!

#21 “Biti u sećanjima svoje dece sutra, znači biti u njihovim životima prisutan danas.”

#22 “Reci mi, i zaboraviću, uči me i možda ću da zapamtim, ali ako me uključiš u to što radiš, naučiću zauvek!” – savet roditeljima,(a reči B. Franklina što je manje bitno).

I, eto to je za kraj. Biti zajedno, činiti celinu sa svojom decom, ali ne praviti od njih ni svoje priveske, ni svoje nastavke, pustiti ih da se slobodno razviju, ali ne potisnuti sebe iz njihovog života… mnogo sitnih i velikih zadataka imaju tate i mame. Neka vam je sretno roditeljstvo, a ako zaškripi, tu smo!

10 OSOBINA KOJE DAJU MOĆ

Umorni ste od 101 pitanja? Pa tek ih je tridesetak plasirano na listi za putovanje ka autentičnoj ličnosti koja se krije iza vašeg cenjenog imena i prezimena, profesije, obrazovanja, interesovanja… Istina, susret sa nekim od pitanja, ako ste redovni u vežbanju, mogao bi da vas umori, zabrine… Zato vam nudim ovih deset smernica koje vas mogu lepo osvežiti i pomoći u traženju odgovora koji će vas ispuniti i učiniti srećnijim osobama u vlastitoj koži. Opustite se i čitajući, uživajte.

“1. LJUBAV I SRDAČNOST – njegujte emocije ljubavi i srdačnosti. Prelijepo vjerovanje koje preporučujem da usvojite dolazi iz knjige “Kurs o čudima”: Svaka komunikacija je ili odgovor prožet ljubavlju ili vapaj u pomoć. Ako vam se neko obrati u stanju povrijeđenosti ili gnjeva, a vi odgovorite ljubavlju i srdačnošću, stanje te osobe će se vremenom promijeniti, a njezin intenzitet emocija će oslabiti.

 2. UVAŽAVANJE I ZAHVALNOST – njegujte emocije uvažavanja i zahvalnosti. Te su emocije među najduhovnijim emocijama koje možemo osjetiti i one naš život čine boljim više od bilo čega drugoga. Živite sa stavom zahvalnosti!

3. RADOZNALOST – njegujte radoznalost. Ukoliko se zaista želite razvijati, naučite biti radoznali poput djeteta. Znatiželjnim ljudima nikada nije dosadno, a život za njih postaje beskonačno otkrivanje radosti.

4. UZBUĐENJE I STRAST – njegujte emocije uzbuđenja i strasti. Te emocije mogu izazov pretvoriti u veliku životnu priliku pružajući nam ujedno i snagu da napredujemo u životu brže nego ikada prije. Raspalite svoju strast.

5. ODLUČNOST – odlučnost čini razliku između zaglavljenosti u nekom poslu i predanosti tome poslu. Puko „prisiljavanje“ samoga sebe neće biti dovoljno; potrebno je dovesti se u stanje odlučnosti.

6. PRILAGODLJIVOST – budite prilagodljivi. Ako ijedna emocija jamči uspjeh, tada je to sposobnost promjene pristupa. Zapravo svi signali za akciju, samo su poruke koje govore da trebamo biti prilagodljivi. Tokom života naći ćete se u situacijama kojima nećete biti u stanju da upravljate. Vaša sposobnost da budete prilagodljivi po pitanju svojih pravila, značenja koja pridajete situacijama i svojih postupaka dugoročno će odrediti vaš uspjeh ili neuspjeh, a da ne spominjem vašu ličnu radost i ispunjenost.

7. SAMOPOUZDANJE – dosljedno njegujte samopouzdanje. Ako ste ikada nešto uspješno učinili, u stanju ste to ponoviti. Međutim, uz moć vjere, samopouzdani možete biti čak i u okruženjima i situcijama sa kojima se još niste susreli. Zamislite emocije koje zaslužujete i osjetite njihovu izvjesnost umjesto da čekate da se jednoga dana u dalekoj budućnosti spontano pojave.

8. RADOST – radost jača vaše samopoštovanje, čini život zabavnijim i uveseljava ljude koji vas okružuju. Biti radostan ne znači da morate zatvarati oči pred stvarnošću, promatrati svijet kroz ružičaste naočale i odbijati priznati da postoje i izazovi. To znači da ste nevjerovatno inteligentni jer znate da – živeći u stanju ugode i pozitivnog iščekivanja, toliko intenzivnog da osjećaj radosti širite na sve oko sebe – posjedujete moć prevladavanja bilo kog izazova na koji naiđete.

9. VITALNOST – od presudne je važnosti njegovati svoju vitalnost; ne vodite li brigu o svome zdravlju, mnogo je teže uživati u ostalim emocijama. Suprotno opštem vjerovanju, mirnim sjedenjem ne štedite energiju. Čovjekov se nervni sistem mora kretati da bi posjedovao energiju. Dok se krećete, kiseonik kola kroz vaš sistem, a taj fizički nivo zdravlja stvara emocionalan osjećaj vitalnosti koji vam je potreban da biste izazove pretvarili u prilike.

10. DAVANJE DOPRINOSA – lično ne poznajem dublju emociju od osjećaja davanja doprinosa: osjećaj da ste svojom ličnošću, svojim načinom života duboko i smisleno uticali na druge najveći je životni dar. TAJNA ŽIVOTA JE U DAVANJU.”

                                                                                                                            Toni Robins, “Divovski koraci.” 

Ovaj izvanredno jednostavno napisan, a iscrpan i jasan tekst sam našla na facebook stranici MUDRE MISLI. Nemam šta da objašnjavam ni dodajem, osim da vas pitam: Koliko sebe nalazite u ovome? Što bi rekli u nekoj reklami: “Mislite o tome…”

101 dalmatinac ili101 pitanje? Izaberite sami. (IV deo)

17. Šta želite da postignete u sledećih godinu dana?

18. A za dve godine?

19. Gde vidite sebe, ako realno razmislite o svojim sadašnjim stavovima i mogućnostima, za tri godine od danas?

20.Za pet?

21. Ili 10 godina? Gde ste, šta radite?

22. Koliko su ti ciljevi, koje sad vidite da želite postići za ovih 10 godina, važni za vaš život?

23. Poznajete li neke ljude, ne morate lično, koji su postigli već ciljeve slične vašima?

24. Šta biste mogli naučiti od tih ljudi?

25. U cilju ostvarenja svojih ciljeva, da li morate neke aspekte svog života ostaviti po strani? Zašto?

26.I koje su to najbitnije stvari, “top” prioriteti trenutno u vašem životu?

27. Šta ste preduzeli u vezi sa njima? Koliko ste u mogućnosti da ih ostvarujete?

28. Jer, ako biste sutra umirali, za čime biste požalili? Šta možete sada da učinite da vam se ne desi da žalite?

29. Da li svako iskustvo u životu povlači i pitanje: šta se iz svega ovoga moglo naučiti?

30. Šta i kako biste mogli drugi put, kad bi se pružila šansa, uraditi drugačije?

Ne čini li vam se ovo kao jedna zaokružena celina koja bi se mogla nazvati: ko sam to ja i koliko sam sobom zadovoljan?

Da li ste pomalo umorni od ovih “šta bi bilo, kad bi bilo” pitanja? Možda ne nalazite neko zadovoljstvo u rešavanju zagonetke koja se zove JA? A i ako je kome ovo donelo nove dimenzije, ako niste umorni ni uplašeni pred ovim pitanjima, svejedno. Idemo dalje! Ali ne danas. Pokušajte za par dana, nakon što porazgovarate sa svojim planovima i vizijama o sebi i svojim mogućnostima, da objedinite ovih tridesetak pitanja; ponovite lekciju i vidite gde ste tada. Pa ćemo nastaviti.

101 dalmatinac ili 101 pitanje? Izaberite sami. (III deo)

6. Da li volite sebe?

7. Zašto?

8. Kako zamišljate sebe idealnog/nu?

9.Koliko je vaš život sad sličan idealnom životu kakvog sanjate?

10. Da imate još samo godinu života pred sobom, šta biste radili?

11.Da vam je na raspolaganju još samo mesec dana, kako biste ih proveli?

12. Ako bi vam ostala još samo jedna sedmica života, šta biste radili?

13. Koliko god vam ovaj niz pitanja izgledao, šta biste uradili sa danom ako biste imali još samo jedan?

14. Kako biste proveli jedini preostali sat života?

15. Ostao je još samo minut. Šta radite?

16.Na šta biste potrošili vreme, kako biste iskoristili današnji dan, ako ne postoji sutra?

Mnogo pitanja odjednom. Pitam se da li ste, i kako odgovorili na onih prvih pet. Nikakav prizvuk ne očekujte u prethodnoj rečenici. Samo čista znatiželja.

Pa, ako vam je tih prvih pet bilo podsticajno na bilo koji način, verujem da će i ovih 11 biti dobri za razmišljanje. Ili imate preča posla? Zašto da ne? Pa niko ovde nije da vas tera. Samo, nije loše ponekad postavljati sebi malo uvrnuta pitanja. Zamislite to kao neki zamajac. Vi ga povučete i stvar krene. Ne morate se više ni truditi da je pokrećete. Ako su se zupčanici uklopili, ako je zamajac krenuo dobrom brzinom u pravi čas, odgovori će se sami nametati, ali i pitanja. I vi ćete se naći na putovanju u neizvesno sasvim spremni, agilni. Ako to nije tako… pa ništa. Zamajac će se zaustaviti i vi ćete ostati udobno zavljeni u svom ustaljenom ritmu i poziciji. Dobro vam je? Ok. Neću vas dalje uznemiravati. Do sledećih par pitanja ne žurite sa odgovorima ako ne osećate da bi vam moglo biti od koristi.

101 dalmatinac ili 101 pitanje? Izaberite sami. (II deo)

I, evo nas, pred prvim pitanjem. Kao u školi? Ne. Ova pitanja nemaju tačne i netačne odgovore. Niti su pitanja na koja se dobijaju odgovori jednom za svagda. Najbolje bi bilo, kada biste, kao i kod drugih, “pravih” treninga barem jednom sedmično postavili sebi par pitanja od onih koje imam nameru da vam ponudim. A zašto su važni treninzi? Pa vi ste odlučili da poboljšate svoje “performanse”, zar ne? Ako je tako, setite se samo zašto idete u sale za rekreaciju. Bez vežbe, bez fizičke aktivnosti naše telo polako atrofira. tako je i sa našom ličnošću. Ako joj ne pomognemo da trenira svoje “mišiće”, ostaćemo uvek isti. Nije to tako loše. Ali ne uvek. Nekad se pogledamo u ogledalo i ne budemo zadovoljni onim što vidimo. Okrenemo se oko sebe i ne budemo sretni ljudima sa kojima smo. Nekad pogledamo u svoju prošlost i nismo ponosni na neke (ne) ostvarene ciljeve… Zato služe vežbe. Vežbe tela, vežbe duha, vežbe ličnosti… Zato se oduvek čovek pita: “Kako da budem sebi (i drugima) bolji, zadovoljniji, sretniji, uspešniji?”

 1. Ko ste vi?

Nije neko pitanje, zar ne? Pa valjda vi najbolje znate ko ste. Hajde onda da i odgovorite. Pravila naših vežbi pitanja i odgovora su već data, ali još jednom: nema tačnih ni netačnih odgovora, nema konačnih odgovora, postoje samo odgovori koji su dati iskreno i oni koji nešto kriju, a na vama je da to osetite. Niko vas ne prisiljava da dajete odgovore, osim vas samih, vaše volje i inicijative da dođete do ISKRENIH odgovora, koji i dalje zadržavaju pravo da se menjaju prema ličnim osećanjima, shvatanjima… jednostavno rečeno, rastom i razvojem ličnosti. Jer, kad vežbate telo, ne radite uvek iste vežbe, zar ne. Samo telo diktira i daje signal dokle i koliko može i šta mu je potrebno za razvoj. vaš i moj zadatak je da ga dobro čujemo. U ovom slučaju, ja nisam vaš trener bodybuildinga, nego trener životnih veština. Ja sam tu da vam predložim vežbe za razvoj ličnosti i životnog puta ka uspehu i samoprihvatanju.

2. Šta je to što vas najviše ispunjava , gde se osećate najviše VI?

Čovek je kreativno biće i kad bi bilo moguće da se sve naše sposobnosti razviju, gde bi nam bio kraj. Ali stvari su, izgleda postavljene drugačije i u jednom životnom veku uspevamo da se bavimo samo ograničenim brojem stvari (ideja, ljudi…) koje volimo toliko da nas potpuno ispunjavaju zadovoljstvom. Mnogima ni taj ograničeni broj nije dozvoljen, dodeljen, ako hoćete. Da li spadate u retke sretnike koji vole ono što rade (i obrnuto) ili se ne snalazite baš najbolje? Da li na ovo pitanje možete odgovoriti u sadašnjem, sretnom vremenu, ili ste “osuđeni” samo da sanjate o vremenu kad ćete se moći prepustiti svojim velikim ljubavima?

3. Na koje ste svoje uspehe u životu do sada postignute najponosniji? 

Neka vas ne začudi ako svakodnevo upitani pred ogledalom svoje ličnosti budete davali različite odgovore. To samo odaje širinu i sposobnost da se sagledate, pa i “procenite” sa mnogih nivoa i aspekata. Trenirajte da cenite sebe i svoje napore.

4.Koje su najvažnije stvari (ljudi, ideje, pojave…) za vas u vašem životu?

Što češće se prisećate šta su najvažnije stvari, to više proizvodite energije za njihovo ostvarivanje, očuvanje, izgradnju…

5. Kako biste opisali sebe? Uh…

Nakon što ste se sreli sa prva četiri pitanja, možda ćete u prvom krugu odgovora ovo peto doživeti kao mali stres? Ne? Odlično!

Nastavićemo za koji dan. Do tada, uživajte u svojim odgovorima. Od srca!

101 dalmatinac ili 101 pitanje? Izaberite sami. (I deo)

Moj način da priđem ljudima je kroz humor. To mi je i oružje i oruđe i moja lična utešna mantra, ako stvari krenu nizbrdo. U stvari, možda vam naslov sugeriše da vas deklarišem, etiketiram, trpam u diskriminatorske rafove: ovi su opsesivni-posesivni psetoljupci, a ovi drugi, biće neki pametan, radoznao, konstruktivan svet.  E pa nije mi to ni u interesu, a i naučila sam svoju lekciju. Nema etiketiranja! Ne sudi! Dakle, sad kad sam razjasnila da je naslov samo igra reči i smisla, dakle “ništa lično”, onda da krenem.

Kakva vi sebi pitanja postavljate? Možda ni ne primećujete da se nekad nešto i vi pitate. Zaista, znate li koliko je važno uhvatiti sebe baš u onom odsudnom trenutku kada se pitate. Da li sam bio/la u pravu? Kako to da se meni uvek sve loše dešava? Hoću li znati? Želim li? …Koliko jasno postavljate sebi pitanja? Ili ipak, čekate da pitanja počinju da galame, da vrište na vas, pa tek onda shvatite da su to zaista vaša pitanja postavljena samima sebi? Da li verujete da često postavljate sebi pitanja samo zato jer znate odgovore? Tako je lakše. Prosto niste ni morali da se mučite, zar ne? A kao razmislili ste dobro, upitali se! Ha, kako vas vlastita komocija drži na uzici! Jer, ako postavite sebi pitanje koje je već spremilo sebi i odgovor, niste daleko otišli, ali ne boli, a to nam je jako važno. Ko voli bol i napor. Ipak, ako se držimo tih, u stvari ograničenih pitanja, nismo ništa postigli. Ostali smo isti, a pitanja će stizati. Jedino što vremenom možda neće više hteti da čuju vaše pripremljene odgovore.

I ne samo to. Možda treba da naučite da postavljate sebi pitanja na drugi način. Kad sebe pitate: zašto se meni ni jedna moja namera i želja ne ostvaruje, vi sebe prošlog to pitate, zar ne. Ali, samo malo da promenimo: šta treba da uradim da promenim rezultate mojih namera koje su do sad bile osuđene na propast? Šta sam naučio/la iz svojih neuspeha? Da li sam i na čemu zahvalan/na jer imam veće iskustvo posle svega? I, eto vas, već izlazite iz zone komfora uvek istih pitanja i istih nemoćnih odgovora! Pred vama se otvara nepregledno polje mogućnosti. Da li osećate strah? Zašto da ne?! Vi ste pred novim putevima koji vode do neotkrivenih delova vaše ličnosti.

I tu dolazimo do uloge kouča! Sigurno ste se sretali sa nekim iskustvima vaših prijatelja, ili čak vašim iskustvima gde su vas okarakterisali i dali vam uputstva šta i kako da radite i tu bi se završila intervencija na pravljenju boljeg života. Ali zadatak kouča je da vas nauči da postavljate hrabra pitanja koja vode napolje, iz ustaljenog kruga! Prvo ih postavlja sam, a posle, ako se stvari zahuktaju, sami ćete čeznuti za sve “opasnijim” pitanjima, a na kraju, biti sposobni da ih sami stvarate, pronalazite, jednostavno – postaćete sve temeljnije introspektivni!

Volim ovaj nesavršeni svet

A koji drugi bih i mogla da volim? Znate li vi neki savršeni svet koji živite i volite u isto vreme? Ili poznajete neke… dobro, bar jednu savršenu osobu koju, baš zato što je savršena, jako volite (ali da niste zaljubljeni u nju – to se ne pika)? Mi “veliki” ne nasedamo na te savršenosti. Samo deca… ma, ni deca više ne nasedaju na bajke o “najlepšim”, “najjačim”, “najhrabrijim”, “najpametnijim”… “najzločestijim”, “najružnijim”… dosadna sam već.

Ali, otkriću vam tužnu tajnu: nesvesno, to radimo stalno. Jurimo savršenstvo. Ne u svemu. Samo tamo gde nam ne ide baš najbolje. Paradoks? Ne! Neko nikako da nađe onu (onog) Pravu (Pravog), neko naprosto beži od dobro plaćenih poslova, zamislite, ima i takvih. Nekom se ne da da završi započete poslove iako mu svi govore da je kao stvoren(a) za to… i tako u nedogled, a nije im palo na pamet da su sebi zabili u glavu da to nešto čemu nikako da priđu i vide lice, mora da bude savršeno. Jer, ako nije savršeno – nije ono pravo. Da, negde u procesu odrastanja, rekli bi sad psihoanalitičari, desio se “kratki spoj” i naši pojmovi o životu dobili su neke bajkovite tonove. Neko nam je “slagao” da život mora da bude savršen da bi se živeo. Pošto smo u tom procesu naišli na žive dokaze o nesavršenosti, razočarani, pomislismo: “Zašto se truditi kad i onako ne mogu da dosegnem svoj ideal.”

I onda životarimo, otaljavamo život, rastrzani između jave i sna. Vaše jave i Vašeg sna. I tu, na vetrometini između dve krajnosti Vašeg, Jedinstvenog Života stojite Vi, šibani vetrovima nesigurnosti, neshvatanja i osećanja neshvaćenosti, pomešanih i nespojivih emocija, navika koje vas koštaju posla, prijateljstava. Gledate kako vam se raspada brak, kako postajete sve nerazumljiviji svojoj deci, roditeljima… U razmišljanju kako da popravite kvalitet svog bitisanja, kako da ipak malo i živite kao nekad kad ste bili mladi, bezbrižni, ili kao što ste tada sanjali, a ne da otaljavate dane, godine, emocije, u tom razmišljanju Vam prolazi dragoceno i nepovratno vreme.

Tvrdoglavo, ne primećujući, prolazite pored pitanja koja ne vidite, a koja se nameću sve više i tako uplašena nevidljivošću, počinju da bockaju, štipaju, viču: “Gde si Ti u svemu ovome? Zašto Ti je tako teško da se nađeš? Da li Sebe tražiš na pravim mestima? Zašto ne znaš i ne uspevaš da otkriješ ta prava mesta? Zašto odjednom svoju nesavršenost vidiš kao prepreku i otežavajuću okolnost? Zašto ne znaš kako se brani od pukog preživljavanja? Zašto ti ne uspeva da uspeš!?!?!” Jedan odgovor, jedini koji ja mogu da Vam dam: “Na ova pitanja jedino Vi, svako Ja za Sebe, može da da tačan, prihvatljiv odgovor.” Jer svako od nas je za sebe – svoja, čarobna, nesavršena bajka. Samo treba da je prihvati i bori se da je oživi i uživa u njoj.

A takvu, svoju, nesavršenu, ali vama najlepšu bajku, oživećete ako prestanete da živite u iluziji o postojanju savršenih stvari. Pa ni Zemlja nije savršena lopta! Vaše je da od sebe date najbolje što možete i da za sebe stvarate i tražite najbolje što možete da dobijete kroz svoj rad i svoje odnose sa svim tim nesavršenim, ali važnim, dragim, voljenim i onim manje bitnim i ne baš voljenim ljudima. U tome će Vam pomoći iskren odnos prema samima sebi.

Otklonite lažne informacije i iluzije i zablude o svetu i životu tako što ćete otkriti lične istine, autentične afinitete i stavove prema tom svom svetu koji vas okružuje i jedinom životu kog imate da odživite.

A, u ovome će Vam pomoći OLI metod psihodinamičkog, integrativnog koučinga, kojeg sam sertifikovani trener, Vama na usluzi.

Lucija Šantić

064 6121975

Nomadi

Moderni nomadi. Radimo ili, svejedno, ne radimo tokom godine bog zna šta, ali nam je negde u malom mozgu upisana rečenica: “A, onda ću na godišnji!” Dete nam se tokom zime i jeseni razboljeva svako malo, ali drži nas u nadi, (a možda i u životu) misao: “Ići ćemo na more i sve će biti bolje kad dođe leto!” Milioni, možda i milijarde modernih nomada svake godine kreće na, obično kratkotrajno putovanje u nepoznato ili poznato, na odredište rezervisano samo za njih gde će ostaviti svoju svakodnevicu, zaboraviti pozamašnu količinu problema i pokušati, a neki će i uspeti opustiti se i “napuniti baterije”, kako se to popularno, u skladu sa tehnološkim razvitkom, slikovito kaže.

Šta to mi, moderni nomadi, u stvari radimo. Odakle ta gotovo očajnička potreba za begom? Beg? Možda i nije beg? Ok. Može promena? To je sigurno. Tu ne možete da se bunite, vi nomadski nastrojeni, a to je 99% urbanizirane populacije sveta. Promeniti, videti nešto novo, doživeti nesvakidašnje… ma sve vam je ovo poznato, zato, da krenem od početka, od, pa bar malo manje poznatog.

Jednom davno, moji su poveli moju tetku sa nama na more. Dosta starija od mog oca, gotovo da ga je ona othranila jer su odrali bez majke. Moj je tata poželeo da joj se nekako bar malo oduži i našao je da bi letovanje na moru bilo jedan od najlepših poklona jer ona nikad nije bila nigde na letovanju. Putovala je jer mora i ne tako daleko, ali iz zadovoljstva – nikad. Bila sam premala da bih vam sad sa nekom preciznošću mogla ispričati i preneti njene utiske, ali iako su je moji zvali i posle i iako se rado sećala tog putovanja, nikad više nigde nije išla “iz zadovoljstva”. Samo sa određenim ciljem koji je podrazumevao i neku obavezu.

Sad, to i nije neko merilo. Ta moja tetka i njeno letovanje pre pedest godina. Davno je to bilo. I tad se i nije toliko pridavalo pažnje putovanjima.

Danas su putovanja esencija osećaja slobode.
Zašto?
Malo je onih koji će vam reći da ne vole da putuju i da im je dobro tu gde jesu.
Zašto?
Da li vi volite da putujete?
Zašto?
Znate li da je taj putujući turizam jedna od najrazvijenijih privrednih grana mnogih zemalja koje u svemu drugom jedva kraj s krajem sastavljaju?
Hehe, zašto? Pa, što nerazvijenija, zabačenija zemlja, to je turizam jeftiniji, ali i izazovniji. Ta potreba čoveka da probija granice, da eksperimentiše, da otkriva novo i nepoznato, današnjim tehnološkim dostignućima je pojednostavljena, pojeftinjena, mnogo je bezbednija, olakšane mnoge prepreke kao što je komunikacija sa civilizacijskim lagodnostima, prijateljima, službama koje dolaze da vas spasu uz čeljusti leda ili iz grotla vreline. Danas nije tako teško postati eksplorer!

Ili jeste?

Onima kojima jeste, opet, na dohvat ruke su tolike mogućnosti uživanja u neistraženim daljinama putem, opet – tehnologije komunikacije! Instagram, blogeri, vlogeri, već zastareli tv putopisci… obični meilovi prijatelja koji nam šalju fotografije i rečite utiske. O fejsbuku da i ne pričamo.

Čudno. U jednom trenutku istorije razvoja ljudske vrste, čovek je našao da mu je sasvim dobro da se skrasi i ne luta više. Našao je način da ne juri za pašnjacima i lovištima, da ne mora da beži od ledenih godišnjih klimatskih gibanja, ali prva prilika da šmugne iz svakodnevice i vekovnih staništa je od modernog čoveka napravila modernog nomada. Bolje reći probudila je nomada u njemu.

Gde će nam biti kraj?

A moja tetka?

I danas postoje, još uvek neki ljudi koji svoje živote sasvim svesno, sa potpunim saznanjem o širini i šarenilu izazovnog sveta, vezuju za svoje ognjište. Svoja četiri zida. I ne treba im Kalahari, a ni Bali. Njima je njihova saksija anemona i sklupčano kuče kraj nogu, dok se odmaraju posle redovnog radnog dana, sasvim dovoljan izvor radosti i – raznovrsnosti. Kod takvih ljudi mnogi vole otići na “čašicu razgovora” i činiju tihog mira, da umire duh i učine ga prostranim i uzvišenim.

Eh… nomadi. I vama su potrebne tetke sa čašom domaćeg soka i ponekim savetom za umerenje. Samo takav svet ima smisla.

Životna matematika

Juče sam doživela još jedno otkrovenje! Na licu mesta sam se uverila koliko smo, svako za sebe i na svoj način neka vrsta softvera koji vrti svoj program i ne odustaje ni onda kad stvari očigledno ne mrdaju s mesta. Kao kad se zaglavi igrica! Nemate to iskustvo? To sa igricama? Ma nemoguće! Ja sam (avaj, bila) pasionirani gejmer i vrlo dobro znam frustraciju kad bilo da ja odigravam neki nemogući potez (klik) i mučim softver igrice, koja se svaki put na tom mestu “zabaguje” i uporno ne nalazim da je do mene, a ne do nesretnog softvera. Jer, on je programiran. Na žalost, programiran od nekih meni nepoznatih ljudi sa svojom gejmerskom logikom i nismo po tom pitanju kompatibilni. Stari narod bi rekao: ja u klin, on u ploču. I, ko je onda kriv? Pa, niko. Došlo je do bagovanja usled nekompatibilne logike.

Ili: sve igram kako treba i super funkcionišemo i igrica i ja, ali, evo ga! Bag! Driu, driu, driu… ni makac! Ponavlja isti pokret, izbacuje neka upozorenja, gasi se, traži da napustim poprište jer… pa ispostavi se da softver kompjutera nije “dorastao” softveru u igrici… da… pošto već dugo nisam u igri, verujem da su današnji softveri kompjutera daleko odmakli i mnogo brže prepoznaju nesavršenosti, nekompatibilnosti… kao i same igrice. Nove generacije. Mislim da i nove generacije dece lakše prepoznaju iste takve bagove u komunikaciji sa nama matorijim izdanjima životnih softvera, ali nije nužno. Zavisi čime, tj kakvim podacima i kojim “basic”-om ih punimo, mi iz prevaziđenih generacija.

Ali da se vratim na jezik koji razumeju i “nongamers” ljudi. Moje prijateljice, zabrinute, najiskrenije za moje materijalno stanje koje je jednako loše kao i većini koja me okružuje, kao i njima u ostalom, govore mi da se ne reklamiram dovoljno ni adekvatno. Prihvatam njihove savete i pokušavam da shvatim kako bi to trebalo da radim. Kažu: “Piši kratke objave! Nemoj nadugo! Ni ja ne mogu to da čitam iako te znam i znam da ne pišeš bezvezne stvari. Nemam vremena ni nerava da to čitam. Kratko!” Hmmm… kažem im da razumem i da donekle jesu u pravu. Današnji tempo ne dozvoljava zadržavanje, gubljenje vremena jer treba raditi, zaraditi. Kažu mi: “Samo zgubidani mogu sve to da čitaju, a kad se raspekmeziš, da te ne znam, ne bih ti nikad ni došla na sesiju!” Dragocene reči. Jesu. Bole, ali dragoceno bole. Iz dva razloga, (za sad) a možda iskrsne i još koji. Prvo – iskrenost prijatelja, svejedno da li je korisna kao savet ili je baš naprotiv opasna, na prvom mestu je dragocena jer ste načisto da je pred vama neko ko gaji dublju emotivnu vezanost prema vama, niste samo stranci koji se kurtoazno pozdrave i razmene komplimente. Ali to je “basic”. Odatle treba krenuti u drugi nivo. A drugi nivo je informacija. Povratna informacija o “javnom nmenju”. Tu sad više ne igra ulogu prijateljstvo nego hladna računica: da li zaista grešim sa svojim objavama koje imaju reklamni karakter ili sam sad prepoznala profil ljudi na koje ne treba da računam? O, ne, nemojte da mi ubacujete klipove! Niti sam ljuta na njih, niti mislim da ne zaslužuju moj angažman, pažnju, a pogotovu ne prijateljstvo. Na protiv! Baš tako: upravo obrnuto! Iz njihovih reči proizilaze pitanja, ali i odgovori.

Ko su ljudi koji čitaju moje objave?

Zgubidani?

Ko su zgubidani?

Pa sudeći po tome da mi se ne javljaju, tj ne prepoznajem u mojoj klijenteli baš neki izrazit karakter zgubidana, onda teško da treba i da obraćam pažnju na to. Ali, ako ipak čitaju samo da im prođe vreme i eventualno napabirče kakvog skromnog znanja… pa to mi nije cilj, da budem iskrena. Mada, nije za bacanje – širim znanje, ali cilj je da privučem klijenta koji plaća moje znanje i vreme.

A ko su, onda? Da li su to ljudi koji imaju problema jer – pa dve tačke:

-ne mogu da nađu posao iako ga stalno traže

-ne mogu da nađu ljubav svog života iako je stalno traže

-ne nalaze zadovoljstvo u svom poslu kojeg obavljaju, ali nemaju ni hrabrosti da traže drugi, ni interesa da prihvate taj kojeg otaljavaju

-deca koja imaju problema sa otuđenim roditeljima

-roditelji koji pate jer su se deca otuđila i izmakla kontroli

-jer su usamljeni iako su okruženi ljudima koji im svakodnevno dosađuju znacima pažnje koja ih iritira i sputava

-umorni od davanja pažnje nezahvalnicima koji ih šikaniraju…

Zgubidani?

Sa nečije tačke gledišta i ovo su sve zgubidani. Sa moje, profesionalne tačke gledišta ovo su sve ljudi sa istinskim problemima.

Ali nemaju vremena. Nemaju vremena da se pozabave sobom. Nemaju vremena da pročitaju moju objavu.

E, sad će neko ko se razume u psihologiju da kaže da sam na klizavom terenu optužbe mojih prijateljica, a neko još i maliciozan će prosto da mi da “dijagnozu” pasivno agresivne osobe: “Ja vam jadna, nudim sve na dlanu, a vi me optužujete da sam opširna i nećete da me čitate. Neka, neka, doć’ će Cica na kolica.”

Možda ste u pravu. Možda sam i sama zabagovana i ne shvatam da sam upala u nekompatibilan džep, da ne kažem “gap” u koji trpam svoje neadekvatno ponašanje u medijima.

Ali jedna od njih mi je dala vrlo konstruktivnu i pametnu ideju koju sam na koji dan pre već “kupila” iako mi je pred nosom godinama, a to je da na FB ili Instagramu uz sličicu stavim samo kratku naznaku koja je ključ nekog akutnog problema, a onda dodam: “Opširnije… pa link na blog” – gde, opet treba kratko i koncizno reći i zagolicati čitaoca da se preispita i vidi ima li tu nešto za njega što bih ja mogla ga mu pomognem da reši u svom životu.” Da.

Otkrila Ameriku! Mislim ja za sebe, ne za moju prijateljicu, koja je i sama prolazila porođajne muke marketinške, a ni za onu od koje sam upravo na par dana pre videla taktiku baš na Instagamu.

A, sad, ŽIVOTNA MATEMATIKA. To je termin koji često koristi i naglašava i naš osnivač i glavni predavač na trogodišnjoj edukaciji u OLI Centru za psihoterapiju, psihološko savetovanje i koučing, ovde u Beogradu, psiholog i psihoterapeut, N. Jovanović. Sad nas, OLI-jevaca ima na teritoriju ex Yu, u Bosni, Montenegru, nekoliko gradova u Srbiji. Postali smo institucija. Ali ne preko noći.

I tu je tajna životne matematike. Prosta je.

Ako sejete pogrešno seme na pogrešnu zemlju, možda nešto i nikne ali to nije ono što ste u neznanju očekivali.

Ako se nedovoljno brinete i ulažete u obradu zemlje i čuvanje i prehranu svog blaga, čak i pravo seme na pravoj zemlji neće dati bog zna šta.

A, ako vas zadesi kakva poplava ili suša (čitaj: viša sila), uzalud je i pravo seme i prava zemlja i uložen veliki trud i umeće. Zvuči fatalistički, ali se dešava. Sve od ovoga. Čak i moguća priprema i zaštita od više sile, mora biti adekvatna da bi stvar profunkcionisala.

To je životna matematika. Ali na primeru bazičnog truda oko proizvodnje bazične stvari kao što je hrana može da se prepozna samo pricip. Malo je teže taj princip prepoznati na svakodnevnim “bagovima” koje ponavljamo i ne shvatamo zašto nam ne ide od ruke da se pomaknemo sa mrtve tačke koja nas vuče ka propasti.

I, da se vratim mojim prijateljicama. Rekle su mi važnu stvar. Nečitljiva sam im. Nemaju vremena. Raspekmežena, rasplinuta… a meni se sviđa. Ja bih čitala nekog ko to tako sve lepo raščlani i objasni. (Ja bih sebi izgleda, bila ona koja skuplja znanja besplatno, a možda bih i otišla kod sebe na sesiju.) I, sad razmišljam: kakvu su mi poruku poslale.

One kažu da bi njima prvima trebalo da odu kod nekog tako na povremeni razgovor, ali da ih moj reklamni materijal nije povukao. Traže jasno, koncizno šta nudim… I zašto ne smislim neko bolje ime? “Kouč” im se ne sviđa.

Eh, drage moje. Nema tu mnogo filizofije. Ko je naišao na ovaj post i našao da je zanimljiv pa ročitao sve dovde, taj je ili besposlen, ili mu je potrebna moja struka, ali detaljno traži sebi odgovarajućeg profesionalca pa čita mnogo i svašta, ili ga je privukao sličan način razmišljanja i slična iskustva. Savakako je dobro.

A ime jeste “lajf kouč” i ono nije ništa manje ili više bez veze od “profesor”, “pedijatar”, “motokultuvator”… to je prosto strana reč koja u našem jeziku nije iskovana, ali može, da, može da se prevede. Kao i “doktor” što je lekar ili svestrani poznavalac neke naučne oblasti, tako je i “kouč” onaj koji svojim znanjem i prvenstveno ličnim iskustvom i veštinama može da pomogne drugima da savladaju tu njegovu oblast za koju tvrdi da poznaje. Dakle, na srpskom bi to bio trener životnih veština. (da napomenem usput – trener jednako nije naša reč).

Hvala vama koji dođoste sa mnom do ovih poslednjih redova. Možda nađete da je vredelo, možda se i vidimo u doglednoj budućnosti i ostvarimo dobre rezultate u vašoj životnoj matematici!

O Životu i o Zemlji (ljubavna priča)

Zemlja ne poklanja nikom ništa. Da vam bude jasno. Zemlja živi svoj život. A sve na Zemlji je živo i u nekoj sprezi sa ostalim životom. Ako puž pojede lišće ili šta god već jede, biće slastan i debeo za… otkud znam, rodu, vranu, neku sitnu zverčicu, a ona opet dobra prilika recimo sokolu da napuni stomačić. On opet bude plen kakve lije ili orla, ne razumem se najbolje ko koga tu… Ali stvar funkcioniše ne na bazi poklona nego na bazi uzajamne koristi koja se, sasvim priridno ovozemaljski svodi na izreku: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. I nema ljutiš. Samo gledaš da se najedeš i da spaseš živu glavu od drugog koji to isto radi. Čak i drveće i cveće funkcioniše na pricipu pojedi me, pojedi me, da pokakiš moje seme ili u romantičnoj varijanti: da me oplodiš, da bi me drugi dokusurili. Ako niko, ono zub vremena i bakterije. One su inače carice, a virusi otkidaju u svojoj univerzalnoj pohotljivosti, ali da ne idemo u bizarne detalje.

Zašto ovo pišem? Iskreno, ništa posebno. Samo volim povremeno da stvari nazovem svojim imenom i vidim da li mogu da preživim toliku količinu realnosti i ostanem u duši sretna.

I da se vratim na početak; dakle poklona nema, sve ima da se zasluži ili radom ili pljačkom. Brutalno. Tako je. Sreća – ona što je daje boginja Talija, a ja treniram da mislim da je po sredi samo splet okolnosti, pa ako se nađeš na pravom mestu u pravo vreme i sa pravom mišlju – jedan nula za tebe – sreća je, dakle iluzija jednako kao i ti “darovi zemlje”. Ima samo gola borba za život jer Zemlja i njen stanovnik – Život su tako postavili pravila.

Onda je došla greška prirode (duboko verujem da su to i dinosaurusi jednom bili, ali nemam naučno merljive dokaze pa mogu samo da verujem, dakle sviram k… ili živim u iluziji k’o i svi) i, dakle ta greška danas pokušava, kukala joj majka, da promeni postulate, da uvede duhovnost, viši smisao, ljubav, darove, slobodu i slobodnu volju, bavi se etikom, filozofijom, mnogim još smicalicama kojima, ovako neuka, ni imena ne mogu dozvati u um…

Um… Tvorac iluzija i zabluda, glavni mučitelj i najgluplji mehanizam u bioinženjeringu koji su bračni par Zemlja i njen stanar Život smućkali. Bojim se da će im doći glave. Mislim taj Um, njima dvoma. Nekako je moćan i nije ga se lako otarasiti svejedno što je greška. Voli da misli i smišlja neviđene iluzije i još duboko veruje da su stvarne i radi na njima tako svesrdno da je gotovo i otelotvorio neke.

I tu dolazi do paradigme. Jer, dolazimo na početak. Opet isto: Nema ništa džabe. Ne, brate. Ako baš hoćeš da se ubediš da ti majka Zemlja daje poklone, a strasni joj pratilac, Život nudi slobodu izbora, onda moraš debelo da uposliš svoj Um. Da ga pretreseš, očistiš od naslaga upravo tih iluzija, strahova, praznoverica, taštine, predrasuda, ubeđenja pokupljenih od jačih, ali ne i pametnijih, moraš da ga uzdigneš iznad svakodnevne borbe za preživljavanje, iznad zavisti, ljubomore, mržnje… Svašta se nataložilo u Umu od vremena kad je rođen i postao svestan sebe kao ni jedna do tada tvorevina bioinženjeringa… onog već što sam spominjala, dosadno je…

To hoću da kažem. Ni taj seronja, Um nije imun na postulat da ništa nema za dž! Da bi vam bilo dobro u vašoj ljudskoj koži koju je osim ostale biologije, nastanio i Um, morate debelo da radite, nemilosrdno, nepristrasno, bez zadrške i sitnoposedničke jajarske matematike. Stvar je prosta: ako vi, vrednim i nesebičnim radom na samoostvarenju, ne osvojite poverenje vašeg Uma, već će se naći nečiji tuđi vredno radeći, ali koji (kao i vaš Um) radi za sebe; Um koji će da vas pojede: politički, korporacijski, sektaški ili religijskom obamrlošću, kolektivnim ludilom mržnje… šta god. Isto kao i uvek – ko jači prednjači. Bez rada ili pljačke nećete proći. Jednom carstvu ćete se privoleti. A umrećemo svakako i onda dođu bakterije. A virusi su carevi, jesam vam pričala o njima?

Poziv

Dragi moji,

biti nezavisan i svoj nikad nije bilo lako. Taj put je uvek neraskidivo povezan sa odgovornošću za svoje postupke. Ne samo prema drugima, nego prvo prema sebi.

Sebe oduvek učim odgovornosti i nikad ne preuzimam zadatke (ni od drugih ni od sebe), ako mislim da neću moći kvalitetom odgovoriti na njih i ostvariti ih.

Zato s ponosom mogu da Vas pozovem na moje jednosatne ili dvosatne seanse, bilo da je u pitanju koučing ili astrološka prognoza i analiza jer stojim iza svojih reči i nakupljenog profesionalnog iskustva i znanja, sa namerom da Vam pomognem u rešavanju vaših problema.

https://www.linkedin.com/feed/update/urn:li:activity:6440169887963971584

Pozovite, pogledajte moje stranice, linkove koji će vas upoznati sa mojim interesovanjima, stilom rada, životnim putem. Bacite pogled na ostale postove na ovom mom sajtu. Biće mi čast da ste odvojili svoje vreme za mene.

Otškrinite vrata u neke nove horizonte. Nikad se ne zna! Pa ni to koliko možete da utičete na to: “nikad se ne zna”!

Srdačan pozdrav do nekog skorog susreta!

Novogodišnja poslanica gorčine (tek kad nije dobro, učimo da bude bolje)

Danas za nas nema škole. Ovo je bila naporna nedelja i mlađa se ne oseća dobro. Dok vrtim fb stranice umesto da joj spremam doručak i pakujem užinu, naišla sam na ovo što ćete verovatno rado pogledati. Ko god ponešto zna o prvom Sv.ratu, zna za priču o ovom kratkom primirju.

Da. Zvuči tako ljudski sve to. Ali… zašto dvoje zaljubljenih do juče, danas ratuju podmećući klipove i uništavajući živote i sebi i verovatno deci koju su zajedno stvorili??? Zašto otac zamrzi sina, brat brata, prijatelj ubije prijatelja…

Zašto nalazimo da je normalno, čak plemenito ovakvo polučasovno primirje?

Zašto ideologija, religija, nacija, moral, čak i kultura ili različita filozofija mogu da budu toliko jaki fenomeni u našem psihičkom, emotivnom sistemu da mogu da dovedu do klanica kao što su bile sve te stotine i hiljade bitaka kroz istoriju civilizacija? Zašto zvuci neke obične pesme mogu da pokrenu lavinu sasvim oprečnih emocija i vrate nas u neko vreme i mentalno stanje pre Kaina i Avelja? Zašto su potrebne hiljade smrti da bi se na trenutak osetila sreća običnog i jedostavnog zajedničkog života?

(Zato što neke prdonje psihopatske uspeju da se domognu pozicija vlasti i polakome se na nešto što “pripada” istim takvim seronjama samo sa druge strane neke granice, a oni tupsoni koji su ih postavili na vlast jer nisu imali ni muda ni pamet da se samoorganizuju i žive u skladu sa sobom i drugima, u ime velikih prevara kao što su – pa opet: ideologije, religije… idu da ginu za račun prdonja i seronja, sasvim nesvesni da to nisu njihove bitke, nego samo njihovi strahovi, besovi, patnje, slabosti.)

Kad ćemo jednom prerasti svoja usrana detinjstva???

sainsbury’s christmas advert 2014

Ovaj bes nemoći (a kakav je bes osim iz nemoći, niko istinski moćan nije besan, koliko god mislili naoko drugačije), pokrenula je ova reklama! Sainsbury supermarketa. Kakav paradoks. Udaraju nam na emocije. Nego. U pleksus. Raspalču nas, i šta nam drugo preostane nego da se tešimo po supermarketima, da glasamo za globalne lidere, da volimo “domaće”… šta god,  a pojma nemamo šta sve to znači. Ne, ne za nas, nego za sve te prdonje i seronje koji su znali da zaigraju na kartu tuđe nesigurnosti, nemoći, osećaja nezaštićenosti, nespokoja… ma imala bi se tu još mnogo koja depresivna emocija da posloži, ali dovoljno sam ružnih reči izgovorila za pet budućih postova.

Oprostićete mi. I ja sam živ čovek i imam pleksus i tamo kovitlac, gnezdo u kojem gajim svoje emocije i raspirujem ognjište moje ličnosti. Kao i svi mi. A, u poslednjih par decenija sve bezočnije bivamo udarani u pleksus, izbijaju nam dah, mučki nas obaraju na tlo. Vreme je da se osvrnemo oko sebe, da prelomimo i odlučimo da nismo ni slabi ni bespomoćni. Verujte, u životu je sve pitanje izbora i odluke. Jedino je nezgodno što ni jedno ni drugo ne dolazi preko noći nego se dugo kuva, a nekad i pomoć bližnjih, ili dobronamernih, i obučenih dobro dođe.

Roditelji vs deca ili roditeljski sastanak posvećen PUBERTETU!

Roditeljski sastanak. Kada imate dete u sedmom razredu roditeljski sastanci su vrlo retko dosadni. Deca su već duboko zagazila u ono vedro i moćno doba koje su krstili u neku šugavu reč latinskih korena – PUBERTET! Ja prosto ne znam šta bih vam rekla. Znate ono kad su vam bake govorile da one toga nisu imale. Bogami ni moja mama, a kamo li baka. I nije to zato što su imale ne znam ti kakav život i probleme. Ne, brate. Nije ih mučio pubertet jer su i one, i njihovi roditelji, i njihovi prijatelji, i njihove sestre i braća živeli – život.

Ne, neću da omalovažim hemijsko-biološko-mentalno-socijalno-psihološke promene koje se dešavaju u mladim organizmima. One su evidentne, naučno dokazive. Čak naprotiv. Moglo bi se reći da su tolike generacije pre ovih generacija današnjice, (+ – 70ak godina unazad), mnogo propustile time što nisu sa više pažnje pratili šta se dešava u mladim psihama tu negde između desete -jedanaeste i dvadesetprve.

A šta se zapravo dešava, osim što postaju naprosto neprepoznatljivi? Nemam nameru da vas davim onim što svaki odgovoran roditelj zna, bilo da je čitao knjige ili naprosto “guglao” dovoljno predano i detaljno, bilo da je potražio odgovore kod prijatelja ili u razgovoru sa stručnjacima. A u našoj školi, u razredu u koji ide moja ćerka, mogu slobodno da kažem, na roditeljskom sastanku sede ozbiljni, odgovorni i brižni roditelji.

Pa ipak, večeras je roditeljski potrajao. PUBERTET! Deca su naprosto podivljala. Beže sa časova, lažu o tome i nastavnike i roditelje, druže se sa nekim ne baš sjajnim likovima i iz naše, i iz nekih “komši’skih” škola, popustili u učenju, pa ima i naznaka vršnjačkog nasilja… a do juče su bili najbolji razred u školi!

Roditelji izbezumljeni! Uplašeni, zabrinuti, ljuti. Predlažu mere, traže bolji nadzor od školskog policajca i zbog svoje dece i zbog mogućnosti upada; predlažu da se osnuje nešto kao nadzorna grupa koja bi javljala kad ko i zašto nije bio na času; gde se smucaju? Šta rade?

Ni sama nisam ostala pelcovana. Bilo je ovih dana nekih tektonskih potresa i kod nas. Sad mi lakše, nisam jedina . Ali, i dalje: o čemu se radi?! Ma svi znate: deca odrastaju. Ali, šta to uopšte znači?

 

Ličnost se formira u prve tri godine (dopunjuje još toliko) života, ali to je ličnost kao produkt interakcije sa onim najbližima – roditeljima i ostalim prisnim, intimno bliskim ljudima iz neposredne okoline. Tu se stvaraju prva i gotovo neizbrisiva uverenja o svetu, o ljudima, o sebi i o životu. No, to svi već znamo. Bar taj osnovni okvir.

U periodu puberteta roditelji, staratelji, nastavnici, dobijaju šansu za “popravni”, a deca šansu da postanu zdravi i nezavisni odrasli. To je druga i poslednja šansa da se dete spontano i bez potrebe za uticajima sa strane (psiholozi, pedagozi, nastavnici, policajci, psihijatri…) razvije u odgovornu i sretnu odraslu osobu. Ono što karakteriše ovaj period je socijalizacija. Sve ono što smo poneli iz kuće (od manira za stolom do uverenja o životu) sada dolazi na proveru u okolini koja nije prijateljska po “difoltu” kao što bi trebalo da je bio naš rodni dom.

I tu nastaje kratki spoj. Svi naši roditeljski strahovi, brige, vlastiti neuspesi, napori, problemi svih vrsta, postaju vidljivi našoj deci. Oni počinju da otvoreno i bez zadrške misle svojom glavom. Sukobi su neminovni. Bunt puberteta je postojao uvek, samo su nekad ljudi odrastali “već” sa 14 godina i kretali u posao, u ozbiljne poduhvate. Danas to traje mnogo duže, a biologija i hemija, psiha i mentalni sklop su jednako baždareni kao nekad; oni su odrasli i spremni da uđu u život, ali im ne damo jer ih i dalje smatramo (nesposobnom, neodgovornom, luckastom…) dečicom. A oni to više nisu.

Pubertet me je uplašio više sad, kao roditelja, nego kad sam sam/a ga prolazio/la.

I da ne duljim više. Prvo i osnovno. Jedna mama reče ono što sam u to momentu i sama motala po glavi: “Život nije lak.” Ali nije ni loš, nije ni nepravedan, opasan samo ponekad. Život je prosto život i sa dvanaest – trinaest godina vreme je da to deca saznaju. Da dobiju ozbiljne zadatke koji nisu časovi jezika ili sportske aktivnosti. Ozbiljan zadatak je razgovor sa mamom o njenom životu i obavezama, pranje suđa, pravljenje plana aktivnosti za sledeći period i preuzimanje svojih odgovornosti i obaveza. Polako ih učimo da prihvate da se sad kad su veliki, možemo osloniti na njih i njihovu odraslost… tu je kvaka. Red je da im poverujemo da su odrasli, a tek kad nas iznevere da ih korigujemo u njihovom stavu i ubeđenjima.

Kad čujem nekoga da uzdiše:”Život je težak!” uvek bih da pitam:”U poređenju sa čime?”

Ali lako je meni pametovati. Kako se to radi?

Pa, ako se ne sećate kako su vaši sa vama, ili ako prosto i nisu bili “starog kova”, pokušajte da se setite kako ste razmušljali u tim godinama? Šta ste mislili o svojim roditeljima? Ako to ne pomogne, pitajte svoju decu. Ali ne sa namerom da im protivrečite! I još mnogo toga možete. U međuvremenu, budite na oprezu  budite njihova savest, ne žandarm ali ipak ograničite vreme za ludosti i ubacite mnogo obaveza koje će ih učiniti zadovoljnim samima sobom. Pitajte ih. Dugo razgovarajte. Kao što biste sa onim pubertetlijom od pre dvadesetak godina – samim sobom razgovarali…

Nemate vremena? I ovo iščitavanje je bilo puna kapa?

Verujem. Danas se brzo živi. Svašta treba stići da bi se plivalo u socijalnom miljeu koji donosi uspešnu i dobru budućnost. Razumem vas. Ali pokušajte da razumete i vi svoju decu. Nije im lako sa nama. Niko ne laže i ne beži od nečeg što mu prija, a oni, morate se složiti, beže od nas u dečije “gluposti” koje su samo nevešt pokušaj upravo onog što im priroda nalaže – da odrastu! Pitajte ih. Otvoreno iskreno, bez straha od odgovora. Svi samo žele da odrastu!

 

45 životnih lekcija od devedesetogodišnjakinje!

Ovih 45 lekcija su već odavno i široko poznate iz kolumne Regine Bret, koju piše za novine u Klivlendu, Ohajo.

Ali to je nebitan detalj, tek da se zadovolji pravilo o dostupnosti izvora i originala. Ono što je bitno je da Regina nema 90, nego je u svojim pedesetim, ali ima bogato životno iskustvo da je slobodno možemo svrstati u devedesetogodišnje mudrace. Ovde, u ovih pedesetak rečenica, svako može pronaći po neki biser mudrosti za sebe, a ja bih volela kad biste mi javili koje od ovih rečenica su vama dragocen izvor ohrabrenja, savet koji vam je baš trebao, prava reč u pravom trenutku.

1. Život nije fer, ali je ipak dobar!
2. Kad si u dilemi, samo napravi sledeći mali korak.
3. Život je prekratak da bismo propustili da uživamo u njemu.
4. Tvoj posao neće brinuti o tebi kad se razboliš, ali tvoja porodica i prijatelji hoće.
5. Ne kupuj stvari koje ti zaista ne trebaju!
6. Ne moraš da pobediš u svakoj raspravi, ali treba da ostaneš dosledan i iskren prema sebi.
7. Plači sa nekim, to je mnogo lekovitije nego plakati sam.
8. U redu je najutiti se na Boga, on to može podneti!
9. Štedi za stvari koje su ti bitne u životu.
10. Kad je u pitanju čokolada, svaki otpor je besmislen.
11. Pomiri se sa svojom prošlošću pa ti neće uništavati sadašnjost.
12. U redu je da vas deca vide dok plačete.
13. Nikad se ne mojte porediti sa drugima. Vi u stvari pojma nemate o čemu se radi u njihovim životima.
14. Ako neka veza ili odnos sa nekim mora da bude tajna, ne bi trebalo da budete deo nje.
15. Sve može da se promeni u jednom treptaju oka, ali bez brige! Bog nikad ne trepće!
16. Dišite duboko. To smiruje um.
17. Oslobodite se svega što vam ničemu ne koristi. Balast vas otežava na mnogo načina.
18. Bilo šta što vas ne ubije, zaista vas ojačava.
19. Nikad nije kasno da se bude sretan, ali uvek zavisi od vas i ni od koga drugoga.
20. Kad odlučite šta je to što volite u životu, ne prihvatajte “Ne” kao odgovor!
21. Upalite sveće, raširite najlepšu posteljinu, obucite fensi ogrtač… ne čuvajte ih za specijalne trenutke, svaki dan je specijalan ako mu dozvolite da bude!
22. Budite uvek sasvim pripremljeni, a onda pustite da vas nosi matica!
23. Budite ekscentrični već danas i ne čekajte starost da biste se obukle u purpur.
24. Najvažniji seksualni organ je mozak.
25. Niko nije zadužen za vašu sreću osim vas.
26. Preispitaj svaku takozvanu katastrofu pitanjem: “Za pet godina od sad, da li će ovo sve biti važno?”
27. Uvek biraj Život!
28. Oprosti, ali ne zaboravi!
29. Šta drugi ljudi misle o vama, nije vaš problem.
30. Vreme zaista može da isceli gotovo sve. Dajte Vremenu vremena!
31. Kakava god da je trenutna situacija, dobra ili loša, promeniće se.
32. Ne uzimajte sebe preterano ozbiljno, ni drugi vas ne uzimaju tako ozbiljno.
33. Verujte u čuda!
34. Verovali ili ne, ali pokušajte ovako da gledate na stvar: Bog vas voli zbog svoje prirode, ne zato što ste nešto uradili ili pak, niste!
35. Nemoj samo da prisustvuješ času koji se zove Život, ustani i i pokaži šta znaš!
36. Starenje samo pobeđuje mogućnost da umreš mlad!
37. Vaša deca imaju samo jednom detinjstvo!
38. Ono što se na kraju jedino računa je da ste voleli.
39. Izađite napolje svaki dan. Čuda čekaju na svakom koraku.
40. Ako bismo svi bacili sve naše probleme na gomilu i videli tuđe, ponovo bismo dograbili sebi svoje!
41. Zavist je čisto gubljenje vremena. Prihvatite ono što već imate, i ne čeznite za onim što samo mislite da vam treba.
42. Ono najbolje tek treba da dođe…
43. Kako god da se osećate, ustanite, obucite se i pokažite se!
44. Doprinosite. 
45. Život nije upakovan mašnicom, ali ste ga dobile na poklon!                                                                                                                                          I za kraj, ove reči koje bi mogle da budu primenjene na svaku od 45 prethodnih misli:                “Ako vam je ovo važno, naći ćete način da uradite, a ako nije, naći ćete izgovor da ne uradite.” Uvek smo između te dve mogućnosti. A, najčešće je samo malo potrebno da se opredelite za način umesto za izgovor, ali to malo je ono što nedostaje. Ako je tako, pogledajte prethodne tekstove mog bloga. Možda  vam pomognu da se opredelite. Ako vam je ovo važno…                                                                                                                                                             Srdačan pozdrav, vaš trener životnih veština.                                                                                                                                                                                                                                                   

101 dalmatinac ili 101 pitanje? Izaberite sami. (deo šesti)

Dragi moji,

ne znam da li su pitanja postavljena do sada, u prethodnih par postova, imala nekog odjeka u vašem životu, ali kad sam se  sretala sa svakim od njih, na mene su delovala. Neka ohrabrujuće, neka su me prodrmala, nekima sam se gotovo radovala kao otkrićima, nekih sam se plašila. Danas na mnoga mogu da dam odgovore koji su drugačiji nego pre samo pola godine, na neka imam dodatna pitanja, a poneko pitanje je ostalo još uvek bez jasnog odgovora. A ima ih još!

Ono što želim da postignem redanjem sve ove armije pitanja je na prvom mestu ideja da su pitanja neophodan rekvizit, alat kojim otkrivamo i sebe i svet oko nas. Naravno da nisam otkrila toplu vodu, ali sam vas podsetila na nju. Često svakodnevicu uzimamo zdravo za gotovo, nosimo se s njom kako znamo i umemo, koristeći ono što nam prvo “padne šaka”, a zaboravljamo na tako jednostavan i jeftin alat. Pitanja.

Pa, da nastavim.

58. Da li trenutno imate osećaj da živite punim plućima?                                            Kakvo pitanje!? U okolnostima u kojima se današnji svet nalazi, sa posebnim osvrtom na naše “zapadnobalkanske” ili ako vam se sviđa “jugistočnoevropske” prilike… Ne želim da uplićem politiku u ove svoje redove. Ne, jer politika, koliko god imala nesumnjiv i nezaobolazan uticaj na nas, ne sme da bude izgovor za naše lične uspehe i neuspehe. U stvari, spomenula sam je samo da bih mogla ubaciti prethodnu rečenicu. Dakle, neovisno o onom što se dešava oko vas, a na šta nemate direktan, neposredan uticaj, da li ste u potpunosti uronjeni u život?

59. I onda se samo nameće sledeće pitanje: Šta je smisao života?

Šta je smisao života? Koji je moj smisao postojanja?

Teško pitanje. Meni jeste. Ali mi je isto tako vredno. Jer, to je jedno od onih pitanja na koja obratimo pažnju tek kad nas život dobro namuči. Pa zar ne bismo mogli da obrnemo situaciju u svoju korist? Postavljajmo pitanja pre nego nam se nametnu!

60. Koji je vaš smisao postojanja? Ova pomalo dečje dizajnirana sličica bi mogla da krije odgovor. Ili bar uputstvo za traženje odgovora. Uputstvo? Nije to ono što ja treba da radim ovde. Da dajem uputstva i gotove odgovore. Pa i neću. Samo jedan majucni nagoveštaj: nikad previše ozbiljno. Uzmete sudbinu u svoje ruke i sami određujete koliko će biti ozbiljna!

61. Ako sam vas naljutila, ako osećate kao da sam vas izdala, izigrala, ako situacije u vašem životu vi ne možete pretvoriti u manje ozbiljne jer one to ni u kom slučaju nisu, pokušajte još samo malo da ostanete sa mnom na ovoj stranici i da date odgovor na ovo pitanje: Šta je to što vas pokreće? Koja energija, koja misao veća od svake druge, od vašeg vlastitog života vas tera na akciju, čini da se osećate pozvanima da delujete? Ako ste sretni pri razmišljanju o tome, ako vas nosi i mami osmeh iznad svega, onda ste osoba na dobrom putu, ali postoji mogućnost da vas vaš vlastiti pokretač nedovoljno kostruktivno i pozitivno motiviše, ponekad plaši, tera da stvari radite iz straha, zabrinutosti, boji vam svaki napor tonovima ozbiljnosti. Možda je zato potrebno da se preispitate, pronađete u sebi koja su to stanja, raspoloženja, trenuci koji bi mogli da vam pokažu drugačije pokretače…

62. Prisetite se, sigurno postoje ljudi, događaji, poslovi kada se osećate motivisani tako da vam se čini da imate krila? Da li vam je poznat taj osećaj? Koji su to trenuci, doba dana, situacije, delatnosti kada se osećate najviše inspirisani, motivisani, najenergičniji, najodlučniji da uspete? Ovo pitanje je samo pomoćno, ali se nameće samo jer je i bitno da vas usmeri ka traženju vašeg, samo vašeg pokretača. Vaših misli i smisla koji vas čini spremnim da idete “preko sedam brda i sedam mora” ka svojoj ideji ispinjenosti vašeg života!

I tu ćemo se zaustaviti za danas. Jer na putu ka vašem novom JA došli smo do novog poglavlja. O tome za koji dan.

Šta su moji prioriteti?

Dragi moji,

nisam vas zaboravila. Samo, nekad i oni koji se bave poslovima koji su od pomoći drugima, budu u situacijama za koje su im potrebni svi resursi. Upravo sam prošla kroz jedan takav period. Bilo je teško uskladiti sve dnevne i redovne obaveze sa novonastalom situacijom koja je tražila moje potpuno prisustvo. (Bolest ćerke, gubitak redovnih prihoda, otkazivanje projekata od kojih sam očekivala napredak…). Trebalo je naći nove resurse i u meni i u mom okruženju. Između ostalog, bitan način organizovanja u vanrednim okolnostima je i prepoznati prioritete. Zar koučing i uloga koju mi daje taj poziv nije jedan od prioriteta? Liči kao da sam se odrekla mojih postojećih klijenata, i potencijalnih još više, i rada na razvoju i širenju profesionalne stabilnosti.

E, pa nekad je porodica važnija. A to nekad je uvek, ali je vidljivo tek kada se tako postave uslovi da se mora pribeći prioritetima. Kada je u pitanju moj lični mir i ispunjenost moje intimne strane ličnosti, život me je naučio da nema kompromisa. Tada sam 100 % posvećena sasvim “sebičnim” interesima. Postaju važne samo one stvari koje će mi omogućiti da u vanjskom, poslovnom, socijalnom svetu funkcionišem bez nepotrebnih kompenzacija. Kompenzacije su neminovne ako se iznutra osećamo nesigurni, neadekvatni, uplašeni, besni, zabrinuti. Tada nam trebaju svi naši lični resursi ili da rešimo te unutrašnje manjkavosti i krenemo obnovljeni i sigurni u sebe, ili da sa nerešenim problemima nastavimo da radimo. Ali tada da se trošimo na kompenzacije u obliku potiskivanja, zavaravanja, nadomeštanja. A da li će to doneti željene rezultate na poslovnom, socijalnom, partnerskom ili ličnom nivou, moraćete sami da isprobate. Meni se takvi rezultati ne sviđaju. Mada su sasvim mogući i primamljivi, ja ih zovem “Pirovom pobedom” jer će trpeti, ili neki za moj identitet jako važni ljuidi, ili segmenti moje ličnosti, a najčešće oboje.

Ovim kratkim javljanjem želim da vas ohrabrim ne da mi se vratite kao čitaoci ili klijenti, nego da se osvrnete oko sebe i postavite još jedno veoma, veoma važno pitanje. Već znate: Šta su moji prioriteti? I, ne zaboravite, oni su uvek na snazi. Jedino ih neke manje ili više zahtevne i krizne situacije dovode pod svetlo reflektora, kad moraju da odigraju glavnu ulogu. Ostalo vreme, oni nas vode i ili odvode sa glavnog, našeg ličnog i odabranog puta. Sve u zavisnosti koliko smo ih temeljno preispitali i bili iskreni prema sebi kad smo ih sebi postavljali… te prioritete.

Do sledećeg susreta na ovim virtuelnim stranicama, srdačan pozdrav.